-Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Do­ba or­gi­ja­nja sli­ke. To­tal­na tran­sfu­zi­ja pri­kop­ča­na na stvar­nost: pre­di­men­zi­o­ni­ra­nost od­no­sa, vr­ši mo­ćan tr­jumf nad okre­tlji­vim sta­njem robâ. Kao da je sve u zna­ku do­stig­nu­te, pa i pre­stig­nu­te že­lje. Pro­duk­ci­ja umjet­no­sti, por­no­gra­fi­je, te­ro­ri­zma, do­ži­vje­la je eru svog naj­vi­šeg spek­ta­kla. Ovo je, na sva­ki na­čin – pro­mo uni­ver­zum!
Ener­gi­ja te­ži bri­sa­nju, iako su po­da­ci kao ta­kvi be­smi­sle­ni. Kon­takt je ostvar­ljiv još je­di­no iz­me­đu pra­znih pre­no­sa. Isto­ri­ja se mak­si­mal­no ubr­za­la, dis­tor­zi­ra­ju­ći po­ret­ke, udva­ja­ju­ći ih na­re­zi­va­njem, to je sa­da je­dan ko­laž, od mi­stič­nog sred­njeg vi­je­ka do ku­bi­stič­kog bo­tok­sa, u mik­su smo do­bi­li mu­ško­ba­nja­stu Ve­ne­ru – fit­nes pol.
Ne­mo­gu­će je po­vu­ći li­ni­ju i na­pra­vi­ti pre­sjek stva­ri. Tum­ba­nje i šlja­šte­nje, bu­ka i tu­ri­ra­nje u iš­če­zloj rav­ni­ci: na­ša sud­bi­na je da okon­ča­mo mla­ko, u jed­noj od­već sve­de­noj apo­ka­lip­si, či­ja sna­ga vi­še ne­će bi­ti u sta­nju uz­di­ći smrt ni do ko­lje­na. Uz to, ne či­ni li se ka­ko smo svi na svoj na­čin ta­o­ci sve­op­šte lu­tri­je?!
Estet­sko se teh­no-hip­no­ti­zo­va­lo, ras­tvo­ri­lo i umre­ži­lo, i, pri­je sve­ga – ogo­li­lo. Raz­ba­ca­no na sve stra­ne, ono je po­naj­vi­še do­ra­slo stvar­no­sti ras­ho­da: ono­ga tre­nut­ka ka­da se estet­sko po­če­lo iz­vje­šta­va­ti, duh umjet­no­sti, že­lje i fan­ta­zma, pre­tvo­rio se u de­po­ni­ju.
Ibi­jev­ski sto­mak i/ili me­ga­po­lis: moć pro­iz­vod­nje pre­ko pro­iz­vod­nje, ča­ra­nje be­smi­sla, me­ta­sli­ka ko­ja mag­ne­ti­še i ujed­no mla­či. Svi ti grand si­ste­mi u svom sr­cu su plit­ki, za­vi­se od iz­ja­va, apli­ka­ci­ja, se­kun­dar­nih uda­ra, ta­ko da uni­ver­zum vi­še ne usi­sa­va, od­sa­da rend­gen­ski pro­vla­či stva­ri i na njih zra­či pro­iz­volj­nim di­jag­no­za­ma. Pa i po­red to­ga, ovo je ne­do­dir­ljiv svi­jet, još po­ro­zan, sti­če se uti­sak ka­ko je i lak, iz­mje­stljiv, i ov­dje i on­dje, sve­ci­je­lan i jed­na­ko to­me dje­ljiv. Me­đu­tim, to je svi­jet ude­sa, gdje sli­ke bez sa­dr­ža­ja lo­ka­li­zu­ju po­ru­ke bez pri­je­ma. U tom pre­tum­ba­va­nju, sna­ge su za­i­sta vje­štač­ke.
Ni­hi­li­zam je za san imao ne­ki od vr­hu­na­ca, pre­vred­no­va­nje ili ni­šte­nje, sa­svim sve­jed­no... Kul­tu­ra je ta­da bi­la u pu­noj po­ten­ci­ji, iz­me­đu ari­jev­ske ne­za­ja­žlji­vo­sti i pa­ri­ske fi­ne­se, duh se sna­žio na­pa­dom kao i lje­po­tom ot­klo­na. Ro­man­ti­zam je na svoj pri­ta­jen na­čin za­vo­dio sud­bi­nu pri­vo­lja­va­ju­ći je slav­nom ni­šta­vi­lu, re­zig­na­ci­ji i de­ka­den­ci­ji. Da­nas je sve kva­zikvan­ti­tet, bol­no ja­sna ra­ču­ni­ca, dva u jed­nom, me­ta­fi­zi­ka tr­go­vi­ne i bo­žan­stvo kesâ. Od mo­de do taj­ne ta­ko je ma­lo!
Ne­ma ni­ka­kvog in­si­sti­ra­nja na bi­lo če­mu, i ako se još ne­gdje pro­vla­či ta nit, to ni­je ni­šta dru­go do jef­ti­na pod­va­la. To što me­di­ji do iz­ne­mo­glo­sti pum­pa­ju jed­no me­du­zi­no sta­nje po­ve­za­no­sti, ne zna­či ka­ko se pa­ra­zit­ski ni­smo po­mra­či­li. Ži­vi­mo od uži­vo ži­vo­ta, od spon­ta­no­sti pre­no­sa, od uni­for­mi­sa­ne ero­ti­ke i ve­gan­ske umjet­no­sti. U zna­ku mla­dog, li­be­ral­nog, ze­le­nog, ul­tratran­spa­rent­nog, okre­tlji­vog i a-žen­skog – stvo­ri­li smo neo-iko­ne! Upo­re­do s tim bu­ja­ju pra­va: hu­ma­ni­ta­r­ni sport, dan pla­ne­te, pra­va ži­vo­ti­nja. Sve gra­bi ka svom se­tu, sv­je­tlu i fi­gu­ri; do­ga­đaj i nje­go­va bi­lje­ška, i smrt ko­ju pre­ska­če i od ko­je na­no­vo tro­ši.
Zar u ova­kvom ras­po­re­du iro­ni­ja ne bi bi­la spa­so­no­sna stra­te­gi­ja, mo­žda čak i rav­no­du­šnost do­la­zi u ob­zir... Na­pro­tiv, s dru­ge stra­ne, ra­di se o pre­za­si­će­no­sti, o usje­kli­na­ma i ne­i­ži­vlje­no­sti, o usi­lje­no­sti bez kra­ja, bez uku­sa i mi­lo­sti, lo­gič­no je da smo bez od­ra­za.
Po­tre­ban nam je de­li­ri­ra­ju­ći dis­kurs! Po­ku­šaj­mo sa este­ti­za­ci­jom upra­zno, opo­na­ša­ju­ći isto­rij­ski hod u po­ra­zno, ono pred­vo­đe­nje po­li­tič­kog ka­rak­te­ra ko­je ima­ju­ći i tu pri­vi­le­gi­ju, za­slje­plju­je ne­vje­ro­vat­nom ne­do­sled­no­šću. Šta tu slije­di, o če­mu ov­dje mi­sli­ti? – je­su pi­ta­nja ko­ja do­ kra­ja skli­znu u po­tro­šač­ki re­fleks/ri­leks neo­ba­ve­znog i neo­dr­ži­vog. Uz­dah: kraj ve­li­kih si­ste­ma, sa sce­nom pre­sa­hlih re­pre­zen­ta­ci­ja. Mo­der­na jed­na­ko me­men­to mo­ri. Ne­sta­nak ilu­zi­ja, pro­svje­ti­telj­stva, ba­ro­ka, kraj uma. U uni­ver­zu­mu raz­mje­ne ko­ja je po sve­mu oti­šla u bes­cje­nje, že­sti­nu ni­hi­li­zma do­če­ka­la je to­po­gra­fi­ja umo­ra: ta blje­šta­va cir­ku­la­ci­ja, taj or­bi­tal­ni čip, to pu­to­va­nje sa osam tra­ka, to je dje­lo mje­sta bez su­bjek­ta. Su­bjekt je pre­sa­đen!
Sli­ka je uvi­jek već či­sti­li­šte, pro­gram od­vra­ća­nja, je­dan ne­go­sto­lju­biv vi­rus ko­ji gu­ta i se­ci­ra lu­če­ći stvar­nost-spu­žvu.